Na ru­bu eko­nom­skog sku­pa u švaj­car­skom Da­vo­su, nje­mač­ki mi­ni­star fi­nan­si­ja Vol­fgang Šoj­ble iz­ja­vio je ka­ko ga je vi­jest iz Be­ča na tre­nu­tak „osta­vi­la bez va­zdu­ha” za­to što An­ge­la Mer­kel ni­je bi­la in­for­mi­sa­na o za­o­kre­tu Austri­je u od­no­su na mi­gra­ci­o­nu po­li­ti­ku.
To ni­je isti­na, po­ru­čio je austrij­ski kan­ce­lar pre­ko dnev­ni­ka „Kro­nen Caj­tung”, a Mer­ke­lo­va je dan ra­ni­je oba­vi­je­šte­na o no­vom po­li­tič­kom kur­su Be­ča.
Sve­jed­no, Mer­ke­lo­va se osje­ća iz­da­nom. To je Be­ču sta­vlje­no do zna­nja in­di­rekt­nim pu­tem, pre­ko kan­ce­lar­ki­nog naj­vjer­ni­jeg mi­ni­stra. Kao ne­ko ko­ga je sud­bi­na gur­nu­la u po­zi­ci­ju da rje­ša­va pro­blem glo­bal­nog si­ro­ma­štva, kan­ce­lar­ka ne­ma vre­me­na da lič­no re­a­gu­je na sit­ni­je po­li­tič­ke pre­pre­ke.
Upra­vo se o to­me ra­di: An­ge­la Mer­kel već mje­se­ci­ma ne vo­di ni na­ci­o­nal­nu, ni evrop­sku agen­du, već svjet­sku agen­du.
Čak i ako je njen glo­bal­ni hu­ma­ni­zam u skla­du s Bož­jim ko­dek­som, da li je ono što Mer­ke­lo­va ra­di uop­šte le­gal­no po ljud­skim za­ko­ni­ma se­ku­lar­nih dr­ža­va, pi­ta­ju se ko­men­ta­to­ri sa nje­mač­kog go­vor­nog pod­ruč­ja. Bri­tan­ski su još kon­kret­ni­ji – da li će Nje­mač­ka tre­ći put za­re­dom uni­šti­ti Evro­pu, ili ba­rem ono što od nje osta­ne kad je Bri­tan­ci na­pu­ste?
Ka­ko gro­tesk­ni mo­me­nat u od­no­si­ma Mer­kel–Faj­man po va­žno­sti na­di­la­zi okvi­re te dvi­je ze­mlje i di­rekt­no se spu­šta Bal­kan­skom ru­tom, sve do egej­skih oba­la Grč­ke i Tur­ske, neo­p­hod­no je ne­ko­li­ko lo­kal­nih ob­ja­šnje­nja.
Faj­man raz­go­va­ra sa jav­no­šću pre­ko Kro­nen ta­blo­i­da sa­mo ka­da ne­ko­ga po­li­tič­ki ru­ši, iz­da­je ili se bo­ri za op­sta­nak. „Kro­nen Caj­tung” je Faj­ma­no­va po­pu­li­stič­ka ku­ća u tre­nu­ci­ma kri­ze, ku­ća ko­je se on sti­di u mir­ni­jim vre­me­ni­ma.
Biv­ši austrij­ski pre­mi­jer Gu­zen­ba­u­er sru­šen je svo­je­vre­me­no u in­ter­nom par­tij­skom pu­ču kroz si­ner­gi­ju Faj­man–Kro­nen, od­no­sno kroz otvo­re­no pi­smo ta­da so­ci­jal­de­mo­krat­skog par­tij­skog funk­ci­o­ne­ra Faj­ma­na, u ko­jem je tvr­dio da je Gu­zen­ba­u­er iz­dao austrij­ske na­ci­o­nal­ne in­te­re­se unu­tar EU.
Sa­da i ov­dje, to zna­či da je Faj­man ko­nač­no pre­po­znao de­struk­tiv­ni i auto­de­struk­tiv­ni po­ten­ci­jal slu­žbe­ne nje­mač­ke po­li­ti­ke i vra­tio se ku­ći na me­dij­ski opo­ra­vak.
Da­lje, ako su no­vi­na­ri u Be­ču još u uto­rak zna­li da će Austri­ja dan ka­sni­je po­sta­vi­ti gor­nju gra­ni­cu iz­me­đu tri­de­set i če­tr­de­set hi­lja­da, te­ško je za­mi­sli­ti da to ni­je zna­la kan­ce­lar­ki­na slu­žba u Ber­li­nu.
In­si­sti­ra­nje na su­prot­nom je u tak­tič­koj funk­ci­ji psi­ho­lo­škog za­stra­ši­va­nja Evro­pe, po­li­ti­ke ko­ju Vla­da u Ber­li­nu spro­vo­di već ne­ko vri­je­me: ako svi ne pri­hva­te in­te­gra­ci­ju na nje­mač­ki na­čin, do­ći će do no­vog ra­ta na Bal­ka­nu, dez­in­te­gra­ci­je Uni­je, pro­pa­sti eura i dru­štve­nog pri­hva­ta­nja kul­tu­re iz­daj­ni­štva.
–Nje­mač­ka vla­da­ju­ća ko­a­li­ci­ja je u pa­ni­ci – pi­še ko­men­ta­tor frank­furt­skog dnev­ni­ka FAZ Ja­sper Al­ten­bo­kum.
–Po­vje­re­nje u plan An­ge­le Mer­kel je po­tro­še­no. Gdje god se po­gle­da, nig­dje trač­ka svje­tla – ni na spolj­nim EU gra­ni­ca­ma, ni u Tur­skoj, ni u ras­po­dje­li kvo­ta. Umje­sto to­ga, Ber­lin je po­čet­kom go­di­ne uz zvuk fan­fa­ra po­slao u svi­jet po­ru­ku o „ja­koj Nje­mač­koj”. Iz Evro­pe nam sa­da, po­seb­no po­sli­je Kel­na, sti­že eho: ako ste ja­ki, on­da ra­di­te sa­mi! Kad se zna ko­li­ko je re­žim Šen­ge­na va­žan za Nje­mač­ku, on­da se po­sli­je sva­ke nje­mač­ke „pri­jet­nje” o ras­pa­du Evro­pe po­sta­vlja sle­de­će pi­ta­nje – ko­me to pri­je­ti An­ge­la Mer­kel, se­bi ili EU? Upr­kos sve­mu, ko­a­li­ci­ja se i da­lje vr­ti u kru­gu, sve pa­nič­ni­je, sve fa­tal­ni­je, dok je njen cilj za re­duk­ci­ju iz­bje­glič­kih bro­je­va sve da­lji.”
Od­bi­ja­nje 27 čla­ni­ca Uni­je da pri­hva­te „za­jed­nič­ko evrop­sko rje­še­nje” ko­je pred­la­že jed­na čla­ni­ca, ma ka­ko ja­ka, stva­ra i etič­ki i le­ga­li­stič­ki neo­bič­nu si­tu­a­ci­ju. Ko či­ni gri­jeh gor­do­sti – dva­de­set se­dam ili je­dan? Ko ru­ši Šen­gen – dva­de­set se­dam ili je­dan?
Si­gur­no da si­tu­a­ci­ja ni­je ta­ko jed­no­stav­na, da je Grč­ka uči­ni­la vi­še za su­spen­zi­ju Šen­ge­na ne­go svi dru­gi za­jed­no, ali ona se sa­mo su­o­či­la s jed­nim pro­ble­mom či­je je bi­blij­ske raz­mje­re pre­po­zna­la, te ga va­nin­sti­tu­ci­o­nal­no pre­ba­ci­la na „ši­ru dru­štve­nu za­jed­ni­cu”, re­če­no ter­mi­nom ju­go­slo­ven­skog sa­mo­u­prav­nog rječ­ni­ka.
Ne­iz­vje­sno je i ko­li­ko je zva­nič­ni Beč za­i­sta spre­man da sto­ji uz po­li­ti­ku usvo­je­nu na sa­stan­ku sva tri dr­žav­na ni­voa (fe­de­ra­ci­ja, fe­de­ral­ne je­di­ni­ce, op­šti­ne) sre­di­nom pro­šle ne­dje­lje. Kon­zer­va­tiv­ni ÖVP je ostva­rio svoj cilj i pro­gu­rao „gor­nju gra­ni­cu”, ali je Faj­man već sa ter­mi­nom „ori­jen­ta­ci­o­na vri­jed­nost” svo­je so­ci­jal­de­mo­kra­te sa­vio do pu­ca­nja.
Sli­jep za le­ga­li­stič­ke, eko­nom­ske, fi­nan­sij­ske, dru­štve­ne i kul­tur­ne po­sle­di­ce ak­tu­el­ne si­tu­a­ci­je, po­bu­nje­nič­ki blok unu­tar austrij­skih so­ci­jal­de­mo­kra­ta već du­go od­bi­ja sva­ku in­ter­pre­ta­ci­ju mi­grant­ske kri­ze osim one ko­ja se kre­će u okvi­ri­ma ide­o­lo­škog hu­ma­ni­ta­ri­zma.
Tom blo­ku naj­te­že pa­da su­bjek­tiv­ni osje­ćaj raz­vo­ja una­trag, pa ni­je slu­čaj­no da mu kao naj­ve­ći ne­pri­ja­telj va­ži mi­ni­star spolj­nih po­slo­va Se­ba­sti­jan Kurc, ko­me se spo­či­ta­va da je ču­do pri­ro­de – „mlad, na­za­dan, ne­mo­de­ran”.
Na­pro­tiv, ob­ja­šnja­vao je je­dan ko­men­tar u austrij­skim me­di­ji­ma uoči smje­ne go­di­ne, „mi­ni­star Kurc je vr­lo mo­de­ran za­to što su gra­ni­ce po­no­vo mo­de­r­ne”.
–Jed­no pi­ta­nje vi­si u va­zdu­hu: ako Nje­mač­ka vi­še ne­ma part­ne­ra u Evro­pi, ho­će li sa­ma ući u po­li­tič­ki i fi­nan­sij­ski pakt sa Tur­skom – pi­ta se ko­men­ta­tor FAZ-a.
Ako se čak i ig­no­ri­še eti­ka rje­še­nja gdje bi Evro­pa pla­ti­la Tur­skoj da mi­li­o­ni­ma bli­sko­i­stoč­nih iz­bje­gli­ca ad­mi­ni­stra­tiv­nom si­lom pre­pri­je­či da­lje se­o­be, opet je sve otvo­re­no.
Ko­ja vi­si­na te ne­mo­ral­ne po­nu­de bi za­do­vo­lji­la An­ka­ru? Ko­li­ko je Tur­ska re­al­no u sta­nju da po­mog­ne bi­lo ko­me dok je u pu­nom rad­nom vre­me­nu an­ga­žo­va­na u če­ti­ri pa­ra­lel­na ra­ta – sa Kur­di­ma, Asa­dom, Da­e­šom i do­ma­ćom li­be­ral­nom opo­zi­ci­jom, i pe­tom, eko­nom­skom, sa Ru­si­jom?
Ka­da se po­dig­nu sve etič­ke za­vje­se ko­je pri­je­če po­gled na mi­grant­sku kri­zu, u cen­tru iz­ro­ni jed­na pro­za­ič­na stvar – no­vac. Sva­ki mi­ni­star fi­nan­si­ja do­bro po­zna­je tu di­le­mu: ko­me uze­ti da bi se ne­ko­me da­lo?
Krat­ka ilu­stra­ci­ja to­ga za­što je u Austri­ju pro­šle go­di­ne do­šlo de­ve­de­set hi­lja­da, a u Slo­vač­ku ni­ko do­bro­volj­no – zbog „mi­ni­mal­ne ga­ran­to­va­ne si­gur­no­sti” (Min­dest­sic­he­rung).
Sva­ki Austri­ja­nac lo­šeg ma­te­ri­jal­nog sta­nja, sva­ki stra­nac ured­nih re­zi­dent­nih pa­pi­ra, sva­ki pri­zna­ti azi­lant ima pra­vo na tu fi­nan­sij­sku po­moć: 840 eura mje­seč­no za po­je­din­ca, ako ži­vi u za­jed­ni­ci on­da 1.250, plus 150 eura za sva­ko di­je­te, a od če­tvr­tog se mo­že pre­go­va­ra­ti za su­mu. Je­di­ni uslov je da lič­na imo­vi­na (osim sta­na) ne pre­la­zi 4.000 eura.
La­ko je uvi­dje­ti mu­drost te for­mu­le za pre­va­zi­la­že­nje si­ro­ma­štva, ne sa­mo ov­dje, već na glo­bal­nom no­vou, ali do ka­da to Austri­ja mo­že iz­dr­ža­ti a da ne po­sta­ne Si­ri­ja? Ili Nje­mač­ka, sa ma­mut­skim bu­džet­skim su­fi­ci­tom od 12 mi­li­jar­di eura – ko­li­ki dio će oti­ći na in­te­gra­ci­ju azi­la­na­ta, dez­in­te­gra­ci­ju do­ma­ćeg sta­nov­ni­štva i fi­nan­si­ra­nje tur­skih ra­to­va?
U šest mje­se­ci unu­tar ko­jih su od­no­si Nje­mač­ke sa ze­mlja­ma is­toč­ne i cen­tral­ne Evro­pe po­sta­ja­li sve lo­ši­ji, Ber­lin je se­bi si­gur­no po­sta­vljao pi­ta­nje ka­ko je do­šlo do to­ga da Nje­mač­ka iz­gu­bi po­li­tič­ku, eko­nom­sku i mo­ral­nu po­lu­gu u tom di­je­lu Uni­je.
Za­što se te ze­mlje na­iz­gled vi­še ne bo­je auto­ri­te­ta nje­mač­kog be­ne­vo­lent­nog di­va? Po­gre­šno, one se i te ka­ko bo­je i fi­nan­sij­skih ucje­na, i eko­nom­skih lo­mo­va, i ras­pa­da Uni­je, je­di­no što se dez­in­te­gra­ci­je svo­jih dru­šta­va bo­je još vi­še.
Man­tra sve usa­mlje­ni­jeg Ber­li­na osta­je ne­pro­mi­je­nje­na: čak i ne­ko­li­ko mi­li­o­na azi­la­na­ta iz ra­tom uni­šte­nih ze­ma­lja Bli­skog is­to­ka, pod uslo­vom da se ras­po­re­de po po­šte­nom EU klju­ču, ne­će do­ve­sti do so­ci­jal­ne dez­in­te­gra­ci­je evrop­skih dru­šta­va.
Mo­žda – osim što već je­su, i osim što se vi­še ne ra­di is­klju­či­vo o ra­to­vi­ma na Bli­skom is­to­ku. Oni su po­sta­li sa­mo ma­nji dio ši­ro­ke so­ci­jal­ne re­vo­lu­ci­je glo­bal­nog neo­li­be­ra­li­zma.
Si­ro­ti­nja či­ta­ve pla­ne­te je kre­nu­la u marš, ne­što kao Ok­to­bar­ska re­vo­lu­ci­ja na islam­ski na­čin. Ko još ima vre­me­na da se u ta­kvom od­no­su sna­ga bo­ji Nje­mač­ke?
(RTS)